УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Одломци

Одабрани одломци
..

Ep i lirika savremene Rusije: Vladimir Majakovski i Boris Pasternak & Marina Cvetajeva


(...)  A kome govori Pasternak? Pasternak govori sam sa sobom. Htela bih čak da kažem: u prisustvu samoga se­be, kao što bih rekla: u prisustvu drveta, ili psa, nekoga ko neće izdati. Čitalac Pasternaka je, i to oseća svako — uhoda. Taj pogled uhode ne upućuje čitalac u njegovu, Pasternakovu, sobu (šta radi?), već neposredno njemu pod kožu, pod rebra (šta se u njemu zbiva?).
Photo: Josef Koudelka
Uza sav njegov (već višegodišnji) napor da iziđe iz sebe, da govori njima (čak svima), tako, i o tome — Pasternak neprekidno ne govori ni tako, ni o tome, i, što je najvažnije — ne govori nikome. Jer to su misli naglas. Ponekad — u našem prisustvu. A ako zaboravi — onda bez nas. Reci u snu ili polusnu. »Parke snene čavr­ljanje . ..«
*
(Pokušaj razgovora čitaoca sa Pasternakom podseća me na dijaloge iz Alise u zemlji čuda, gde na svako pitanje dolazi ili zakasneli, ili zaobilazni, ili bez veze sa samom stvari odgovor — koji bi mogao da bude veoma, tačan kad bi bio onaj koji je potreban, a ovako je samo neumestan. Sličnost se može objasniti uvođenjem uAlisu drugog vremena, vremena sna, iz koga Pasternak nikada ne izlazi.)
*
Ni Majakovski ni Pasternak, u suštini, nemaju čitao­ca. Majakovski ima slušaoca, Pasternak prisluškivača, uhodu, čak i lovca-tragača.
I još nešto: Majakovskom nije potrebno čitalačko sustvaralaštvo, već onaj koji ima (ma i najprostije) uši — neka čuje i neka podnese.
Pasternak sav počiva na čitalačkom sustvaralaštvu. Čitati Pasternaka je možda nešto malo lakše, a možda uopšte i nije lakše nego što je Pasternaku — da piše sebe.
Majakovski deluje na nas. Pasternak — u nama. Pa­sternaka ne čitamo, on se u nama događa.
*
Evo formule za Pasternaka i Majakovskog. To je dvojedinstveni stih Tjutčeva:
Sve je u meni i ja sam u svem.
Sve je u meni — Pasternak. Ja sam u svemu — Ma­jakovski. Pesnik i planina. Majakovskom je, da bi bio (da bi se zbio), potrebno da postoje planine. Majakovski u usamljeničkoj izolaciji nije ništa. Pasternaku je, da bi postojale planine, bilo potrebno samo da se rodi. Paster­nak je u usamljeničkoj izolaciji — sve. Majakovski se os­tvaruje u planini. U Pasternaku se ostvaruje planina. Ako Majakovski  oseti  sebe, pretpostavimo, kao  Ural  — on i postane Ural. Ne postoji Majakovski. Postoji Ural. Ako Pasternak primi u sebe Ural, on od Urala načini — sebe. I nema Urala. Postoji Pasternak. (Rašireno je: nema Urala osim Pasternakovog, kao što i jeste: pozivam se na sve koji su čitali Detinjstvo Liversove i uralske pesme).
Photo: www.b92.net
Pasternak je — apsorbovanje, Majakovski — dava­nje. Majakovski je — preobraćanje sebe u predmet, rast­varanje sebe u predmetu. Pasternak je — preobraćanje predmeta u sebe, rastvaranje predmeta u sebi: čak i najnerastvorljivijih predmeta, kao što su rude Urala. Sve su rude Urala rastvorene u njegovoj poetskoj bujici, jedi­no zato tako teškoj, tako glomaznoj što je to — ne, nije to čak ni lava, jer lava je rastapanje istovrsnog, zemaljs­kog — što je to zasićen (svetom) rastvor.
Majakovski je bezličan, on je postao stvar, slikani predmet. Majakovski je kao imenica, zajednička. Maja­kovski, to je groblje Rata i Mira, to je otadžbina Okto­bra, to je Vandomski stub što je namislio da se oženi trgom Konkord, to je u gvožđe izliveni Ponjatovski koji preti Rusiji, i neko (sam Majakovski) koji njemu preti sa živog pijedestala masa, to je »hleba« što ide na Versaj! To je poslednji Krim, to je onaj poslednji Vrangel... Majakovskog nema. Postoji — ep.
Pasternak će ostati u obliku prideva: pasternakov-ska kiša, pasternakovska plima, pasternakovski leštar, pasternakovski i tako dalje, i tako dalje.
Majakovski, pak — u vidu zajedničke imenice: skra­ćenice.
U životu dana Majakovski je — jedan za sve (u ime svih)    (.....)
Majakovski je sav povezan, a Pasternakova logika i ona veza između događaja u snu koja postoji ali koja se ne da ustanoviti, i koja je u snu, ali samo u snu, ne­oboriva. U snu (kada čitamo Pasternaka) sve je upravo onako kao što mora da bude, sve prepoznajemo, ali čik pokušaj da ispričaš taj san — to jest da preneseš Pasternaka svojim rečima — šta će ostati? Svet se Pasternakov drži samo na njegovoj magičnoj reci. »I kroz magič­ni kristal. . .« Magični kristal Pasternakov, to je kristal njegovog oka.
A neka se bilo ko lati da prepriča Majakovskog, unapred kažem: poći će mu to za rukom, to jest polovina Majakovskog će ostati. Pasternaka pak može da ispriča samo sam Pasternak. Što on i radi u svojoj genijalnoj prozi, koja nas odmah baca u san i snoviđenje.
Pasternak je čarolija.
Majakovski je java, prebela svetlost beloga dana.
Ali osnovni razlog našeg primarnog nerazumevanja Pasternaka je u nama. Mi prirodu suviše počovečujemo, pogotovo početku, dok još nismo zaspali, ništa i ne prepo­znajemo u Pasternaku. Između stvari i nas je naša (tačnije tuđa) predstava o njoj, naša navika, koja zamućuje stvar, naše, to jest tuđe, to jest rđavo iskustvo sa stvari, .1 opSta mesta literature i iskustva. Između nas i stvari je naše slepilo, naše poročno, pokvareno oko.
Između Pasternaka i predmeta nema ničeg, zato je njegova kiša suviše blizujače udara po nama nego ona iz oblaka, na koju smo navikli. Nismo očekivali kišu sa Stranice, očekivali smo pesmu o kiši. Zato i kažemo: »To nije kiša!« i: »To nije pesma!« Kiša je zabubnjala pra­vo na nas.  (....)
          ЛеЗ 0006860  
 
..

Одломак из разговора са Слободаном Ракитићем: ... У Србији је завладао потпуни мук....


Српска академија наука и уметности, после Меморандума, ћути. Најзначајнији српски интелетуалци се не огла{авају?
 У Србији интелектуална елита је у великој кризи. Суштин- ски, наша политичка елита, ако је уопште елита, недостојна је поштовања. Изузеци само потврђују правило. Наше друштво је тешко оболело и лечење може да потраје. Кад неко покуша да се издвоји и уздигне, одмах га „мртво море”, како би рекао Домановић, повуче у себе и сведе на своју меру. Државу чине институ- ције, али су и оне у потпуној кризи. У кризи су још више културне институције. Политику воде невладине организације а не влада. Има и невероватних предлога у Скупштини Србије, као, на при- мер, да се укину министарства културе и науке. Потпуно је несхватљив однос Владе Србије према извештају Дика Мартија о трговини органима отетих Срба на Косову и Ме- тохији. Прошло је већ три месеца од обелодањивања извештаја, који је изазвао веће запрепашћење у свету него код нас, али истрага још није почела нити се зна ко ће је водити, Еулекс или евентуално међународни суд под окриљем УН. Влада Србије је прихва- тила преговоре са владом самозване државе Косово, створене су делегације које су отпочеле разговор, иако је главни оптужени у Мартијевом извештају очигледно премијер косовске Владе, зајед- но са још неколико челних политичара. Не може водити истрагу Еулекс који је и сам крив што су се пред њим чинили ужасни злочини, нити треба преговарати са онима који су у Мартијевом извештају апострофирани као главни кривци. У Србији је завладао потпуни мук.
 Како сте доживели распад Југославије?
 Рођен сам уочи распада Краљевине Југославије. Као кроз сан сећам се како је деда уз гусле певао песму Марко Краљевић укида свадбарину. Отац би такође, повремено, крај отвореног прозора наше нове куће отегнутим гласом запевао песму о поги- бији краља Александра у Марсеју. Тада нисам знао да је та песма забрањена, као што су нам забранили и литије у селу, о Јеремијин дану, који је био сеоска заветина. Отац је од нових власти морао да сакрије слику нашег младог краља, Петра ИИ, у плавој авијатичарској униформи. Слика је била у великом раму, обојеном злат- ном бронзом, са круном. 682 Моје прве песничке збирке, објављене 1967. и 1968, оквали- фиковане су су као „идеолошки назадне”. Био сам најмлађи члан Управног одбора СКЗ, на чијем је челу био Добрица Ћосић, када смо сви, под притиском тзв. либерала, 1971. поднели оставке. Ја сам остао и без посла. Дуго година био сам члан редакције, затим секретар и оперативни уредник Савременика, све до његове заб- ране 1983. Распад Југославије и озакоњење административних комунистичких граница, које нису ни етничке ни историјске, републи- ке су постале државе, а Срби национална мањина у њима, што је и довело до грађанског рата и распада федералне државе. Више од трећине Срба остало је изван Србије. У Хрватској Срби су били конститутиван и други политички народ од 1867. до 1990, када су доласком на власт ХДЗ-а и Брозовог генерала Фрање Туђмана, избачени из Устава и тиме изгубили конститутивни статус, који је потврђиван 1905. и 1946. године. Српски народ је дао огромне жртве за стварање Југославије. Њу су разорили они који су од њеног стварања највише добили. Било би безосећајно не зажалити због распада Југославије, кад је већ 1918. њеним стварањем начињена историјска грешка, као што је више него глупо бити против промена које су нужне. Срби морају да се пробуде и окрену себи, а не да очекују решење својих проблема од других. Шездесет година траје растакање српског народа и последњи је час да се он најзад пробуди и узме судбину у своје руке. 
А раздвајање „два ока у глави”? 
Црногорска нација створена је декретом после Другог светског рата, премда су се Црногорци и после тога, такорећи пола века, највећим делом осећали као Срби, како се иначе осећа и зна- тан број Црногораца данас. Издвајањем из целине Српства, политичким инжењерингом, створена је црногорска нација, а онда се кренуло у преиначавање сопствене националне историје, културе, књижевности и вере. Из српског националног корпуса насилно се издвајају српски писци црногорског порекла. То се најдрастич- није испољило на Његошу, који је највише допринео утемељењу косовског завета и српског идентитета Црногораца. Отуд и чудо- вишно „превођење” Његоша са српског на непостојећи „црногор- ски језик”, чиме се грубо фалсификује његово дело. Да није дошло до одвајања Црне Горе, другачије би се одвија- ли процеси на Косову и Метохији. Срби су добили ударац одакле су најмање очекивали

ЗОРАН ХР. РАДИСАВЉЕВИЋ ЗМАЈ ЈЕ И ДАНАС ЖИВ ПЕСНИК
 Разговор са Слободаном Ракитићем, одломак (Летопис МС, Нови Сад, бр.  април 2011)

ЛеЗ 0006859   


Нема коментара:

Постави коментар